Wie mein Vater schwimmen lernte
(Kako mi je ćaća naučio da pliva)

Kad mi je ćaća bio mali, nije znao plivat’.

Svakog bi ga dana brat i rođak vodili na reku, bacali u vodu i gledali kako se batrga.

Odma’ pre no što bi ga voda odnela, rođak bi skočio i izvuk’o ga nazad.

Na reku bi išli nedeljama, kušajući mu snagu, dok na kraju nije naučio plivat’.

Moj čiča do dana današnjeg ne zna plivat’.

Kroz ovu instalaciju želeo sam da istražim koncept straha – posebno straha od vode, istovremeno postavljajući pitanja u vezi sa pojmom odgovornosti. Rad se bavi tankom granicom između brige i štete, istražujući kako naizgled odgovorna dela mogu dovesti do nepredviđenih posledica. Rad se bavi individualnim shvatanjem odgovornosti, njenim prevazilaženjem zakonskih i etičkih normi, kao i mogućom zloupotrebom u njeno ime. Korišćenjem vode kao centralnog simbola, rad takođe dotiče širi politički kontekst, kao što je izbeglička kriza na Mediteranu, povezujući ličnu istoriju sa urgentnim i aktuelnim pitanjima.

Autor: Duško Ruljević
Glas: Raphaela Andrade
Nadzor produkcije: Michael Dachselt
Posebna zahvalnost: Jan Philipp Grelich-u, Ivani Ruljević, Sandri Wessberg